четвртак, 19. април 2012.

Malo mesta za poeziju. A litle poetry section

Lajem

U pogrešnom dvorištu uz pogrešno drvo,
kod pogrešnih ljudi lajem.
Lajem jer ako bi mi bog dao moć govora, mnogi bi ućutali,
i mašem repom, srećan, čekam kost, ostatke hrane od nesretnika,
tužnih i gnevnih.

Lajem i svaki atom iz sebe dajem, za mene ne postoji nedelja, odmor, bolovanje, to ja ne znam šta je.
Lajem i radujem se novom danu iako nema
rosnih livada više, nema ni ovaca da zvonima guše jutarnji zvuk ptica iz obližnje šume.

Lajem, ali nije to sve što znam, mnogo znam i vidim. Lajem i ničega se ne stidim, lajem jer nemam za čim da žalim i da se kajem. Vi imate sve ja imam samo vas. Lajem jer ako bi mi bog dao da progovorim mnogi bi ućutali.

Nemam za kim više ni da jurim, da trčim, dece nema više na ulicama, nema smeha na livadama, na biciklama. Ljudi su me tukli i za uši vukli, opet mašem repom i lajem najbolje što mogu. Lajem jer, ako bi mi bog dao da nešto kažem, ako bih nekim čudom progovorio mnogi bi ućutali.

Lajem zato što mi je bog u krv, u dušu usadio sreću i želju za životom, ima li šta lepše od ljubavi i sreće, ne znam za bol, tugu, nesreću i mašem repom, mašem zato što mi je lepo, i volim vas sve, volim vas slepo, nema veze tucite me i za uši me vucite, ja ću i dalje da se radujem i lajem najbolje što mogu. Lajem jer, ako bi mi bog dao da nešto kažem vašim jezikom, ako bih nekim čudom progovorio mnogi bi zauvek ućutali.  ©Sladjan Sindjelić


уторак, 14. фебруар 2012.

Vi ljudi bez mašte

Vi ljudi bez mašte, bez volje, samo me gušite,
hoću da poletim a vi mi ne date, hoću miris kiše da osetim u svojim nozdrvama ponovo, vi mi samo sušu nudite.

Neću da me bockaju mamuzama, da me krote, hoću vetar u grivi ponovo, slobodu hej živote.
Hoću lepotu toplog sunca, puno dečijeg smeha i njihove dobrote.

Kada bi mi bog dao krila umesto ove četriri noge, leteo bih daleko, do zvezda i meseca, do sunca i natrag, doneo bih vam malo svetlosti, lepote, mračne duše vaše da operem od tuge, zavisti i grehote.

Hoću oči duboke kao okean, da u njima sebe vidim. Hoću plod zajedničke ljubavi naše, da trči istom zelenom livadom kao nekada ja, da ga gledam dok raste, dok se propinje na svoje nejake noge, da ga tako gledam i mirno sklopim oči, lepoti njegovoj zadnji put da se divim. ©Sladjan Sindjelić