Mesto gde sećanje prestaje da postoji


Našao sam mesto gde sećanje prestaje da postoji
Zgrabih ga sa obe ruke.
Našao sam put do plave luke i otputovao
brodom ni ja ne znam kojim.

Našao sam vetar koji meni godi
put što u neznano vodi.
Gledao decu koja se smeju,
livade, planine, cveće.
Slušao žubor vode i kako šumi drveće.

Našao sam sve, a ostadoh ruku praznih.
Imam sada samo raspuklo srce, jamu u duši
i hiljadu kazni.

I od svega što vredi na ovome svetu
ima je u vazduhu vodi i u cvetu.
Od slatkih snova i sreće se kove
Ljubav se to zove.

Ne,
...ne nađoh je nema je...

Da barem jednom usnim u njenoj kosi.
Sa njom dočekam sunce u jutarnjoj rosi.
U njenim očima svoju decu da vidim.
Njima da se ponosim, ničega da se ne stidim.

Kad me sede prekriju i kucne zadnji čas.
Zadnje što gledam, oči njene neka budu,
zadnje što čujem, neka bude njen glas.

©Sladjan Sindjelić


Коментари